Матични број: 28303629
ПИБ: 112050196

Ул. Гандијева 62/26
11070 Нови Београд

JАВНИ ПРИХОД И ПОРЕЗИ

ПОРЕЗИ НА ИМОВИНУ

1. Да ли се плаћа порез на пренос апсолутних права у случају када један од сувласника неизграђеног грађевинског земљишта у приватној својини прода део свог сувласничког удела трећем лицу (лицу које није сувласник на земљишту), како би се извршила измена правоснажног решења о грађевинској дозволи услед промене инвеститора ,,пре почетка извођења радова, односно пре пријаве почетка извођења радова“ и ко је обвезник пореза на пренос апсолутних права у том случају: сви сувласници или сувласник који врши пренос?


(Мишљење Министарства финансија, бр. 011-00-00582/2020-04 од 01.9.2020. год.)
Према одредби члана 23. став 1. Закона о порезима на имовину (,,Службени гласник РС“, бр. 26/01, 45/02 − СУС, 80/02, 80/02 − др. закон, 135/04, 61/07, 5/09, 101/10, 24/11, 78/11, 57/12 − УС, 47/13, 68/14 − др. закон, 95/18, 99/18 − УС и 86/19, у даљем тексту: Закон), порез на пренос апсолутних права плаћа се код преноса уз накнаду:
− права својине на непокретности;
− права интелектуалне својине;
− права својине на употребљаваном моторном возилу − осим на мопеду, мотокултиватору, трактору и радној машини, права својине на употребљаваном пловилу, односно права својине на употребљаваном ваздухоплову са сопственим погоном − осим државног;
− права коришћења грађевинског земљишта.
Порез на пренос апсолутних права плаћа се и код давања грађевинског земљишта у јавној својини у закуп, у складу са законом који уређује планирање и изградњу, односно водног земљишта у јавној својини у закуп, у складу са законом којим се уређују воде, на период дужи од једне године или на неодређено време, ради изградње објеката (члан 23. став 2. Закона).
Од опорезивања порезом на пренос апсолутних права изузима се пренос, односно стицање апсолутног права из чл. 23. и 24. Закона на који се плаћа порез на додату вредност, у складу са законом којим се уређује порез на додату вредност (члан 24а тачка 1) Закона).
Обвезник пореза на пренос апсолутних права је продавац, односно преносилац права из члана 23. став 1. тач. 1), 2) и 4) Закона (члан 25. став 1. Закона).
Према одредби члана 25. став 2. тачка 2) Закона о порезу на додату вредност (,,Службени гласник РС“, бр. 84/04, 86/04 − исправка, 61/05, 61/07, 93/12, 108/13, 68/14 − др. закон, 142/14, 83/15, 108/16, 113/17, 30/18 и 72/19), ПДВ се не плаћа на промет земљишта (пољопривредног, шумског, грађевинског, изграђеног или неизграђеног), као и на давање у закуп тог земљишта.
Према одредби члана 141. ст. 1. до 3. Закона о планирању и изградњи (,,Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 − исправка, 64/10 − УС, 24/11, 121 /12, 42/13 − УС, 50/13 − УС, 98/13 − УС, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19 − др. закон и 9/20, у даљем тексту: Закон о планирању и изградњи), ако се након правноснажности решења о грађевинској дозволи промени инвеститор, нови инвеститор је дужан да у року од 30 дана од дана настанка промене, поднесе органу који је издао грађевинску дозволу захтев за измену решења о грађевинској дозволи. Уз захтев из става 1. овог члана прилаже се доказ о праву својине, односно другом праву на земљишту ради изградње објекта, односно доказ о праву својине на објекту ради реконструкције објекта, накнадни уговор о хипотеци, заложна изјава, уговор о купопродаји објекта у изградњи у облику јавно потврђене (солемнизоване) исправе или јавнобележничког записа, као и други правни основи којима се преносе стварна права на објекту у изградњи и други правни основ стицања права својине на објекту у изградњи. Ако се објекат за који је издато решење о грађевинској дозволи налази на земљишту које је у приватној својини, уз захтев из става 2. овог члана доставља се уговор о куповини грађевинског земљишта, односно објекта у изградњи, закључен у облику јавнобележничког записа, односно други правни основ о стицању права својине на грађевинском земљишту, односно објекту у изградњи, са доказом о плаћеном одговарајућем порезу у складу са законом којим се уређују порези на имовину, односно доказом да промет грађевинског земљишта, односно објекта у изградњи није предмет опорезивања у складу са законом којим се уређују порези на имовину.
Према томе, када су имаоци права својине на неизграђеном грађевинском земљишту више лица као сувласници, па један од њих прода део свог сувласничког удела трећем лицу (лицу које није сувласник на предметном земљишту) о чему закључе уговор, тај пренос уз накнаду предмет је опорезивања порезом на пренос апсолутних права. Обвезник пореза је сувласник који врши пренос дела свог сувласничког удела на земљишту, а пореска обавеза се утврђује за пренос дела земљишта који се у конкретном случају врши.
На постојање пореске обавезе нису од утицаја мотиви продавца и купца због којих конкретан пренос врше. То значи да је предмет опорезивања порезом на пренос апсолутних права и пренос права својине на делу неизграђеног грађевинског земљишта који врши један од сувласника на том земљишту трећем лицу, након правоснажности решења о дозволи за изградњу на том земљишту издате сувласницима као инвеститорима, који се врши пре почетка изградње објекта, да би се омогућила измена грађевинске дозволе тако да инвеститор објекта који ће се градити на том земљишту (поред дотадашњих сувласника на земљишту) буде и то треће лице. Надлежни порески орган у сваком конкретном случају
утврђује чињенично стање од утицаја на постојање и висину пореске обавезе на пренос апсолутних права, што значи и шта је предмет преноса уз накнаду у сваком конкретном случају (земљиште или и део објекта ако је на земљишту фактички започета изградња објекта иако радови нису пријављени у смислу прописа којима се уређује планирање и изградња), ко је обвезник пореза на пренос апсолутних права (да ли је то један сувласник или више њих − у зависности од тога које лице је правним послом означено као преносилац апсолутног права на земљишту) ...
2. Ко је обвезник пореза на имовину за непокретности чији је власник преминуо, у периоду од смрти власника непокретности − оставиоца до правоснажности решења којим је расправљена његова заоставштина, када је, како се наводи, „тешко одредити држаоца имовине“?
(Мишљење Министарства финансија, бр. 011-00-00583/2020-04 од 01.9.2020. год.)
Према одредби члана 2. став 1. Закона о порезима на имовину (,,Службени гласник РС“, бр. 26/01, 45/02 − СУС, 80/02, 80/02 − др. закон, 135/04, 61/07, 5/09, 101/10, 24/11, 78/11, 57/12 − УС, 47/13, 68/14 − др. закон, 95/18, 99/18 − УС и 86/19, у даљем тексту: Закон), порез на имовину из члана 1. тачка 1) овог закона (у даљем тексту: порез на имовину), плаћа се на непокретности које се налазе на територији Републике Србије, и то на:
1) право својине, односно на право својине на земљишту површине преко 10 ари;
2) право закупа, односно коришћења, стана или куће за становање, конституисано у корист физичког лица;
3) право коришћења грађевинског земљишта површине преко 10 ари, у складу са законом којим се уређује правни режим грађевинског земљишта; 4) право коришћења непокретности у јавној својини од стране имаоца права коришћења, у складу са законом којим се уређује јавна својина;
5) коришћење непокретности у јавној својини од стране корисника непокретности, у складу са законом којим се уређује јавна својина;
6) државину непокретности на којој ималац права својине није познат или није одређен;
7) државину непокретности у јавној својини, без правног основа;
8) државину и коришћење непокретности по основу уговора о финансијском лизингу.
Кад на непокретности, поред права својине, постоји неко од права, односно коришћење или државина, из члана 2. став 1. тач. 2) до 5) и тач. 7) и 8) овог закона, односно у случају из тачке 6) тог члана, порез на имовину плаћа се на то право, односно на коришћење или државину, а не на право својине (члан 2а став 1. Закона). Према одредби члана 4. став 1. Закона, обвезник пореза на имовину је правно и физичко лице (које води, односно које не води пословне књиге), које је на непокретности на територији Републике Србије ималац права, корисник или држалац, из члана 2. став 1. Закона на које се порез на имовину плаћа у складу са чл. 2. и 2а Закона.
Према одредбама члана 10. став 1. Закона, обавеза по основу пореза на имовину настаје најранијим од следећих дана: даном стицања права на које се порез на имовину плаћа у складу са чланом 2. став 1. и чланом 2а овог закона, даном успостављања државине кад се порез плаћа на државину, даном почетка коришћења, даном оспособљавања, даном издавања употребне дозволе, односно даном омогућавања коришћења имовине на други начин.
Према одредби члана 10. став 7. тачка 3) Закона, кад је основ стицања правоснажни акт којим су оглашени наследници заоставштине, за сврху опорезивања порезом на имовину, даном стицања права сматра се дан смрти оставиоца.
Према одредби члана 212. Закона о наслеђивању (,,Службени гласник РС“, бр. 46/95, 101/03 − УС и 6/15, у даљем тексту: Закон о наслеђивању), заоставштина прелази по сили закона на оставиочеве наследнике у тренутку његове смрти. Истовремено наследници стичу и право на одрицање од наслеђа.
Према одредби члана 213. став 3. Закона о наслеђивању, сматра се да наследник који се одрекао наслеђа никада није ни био наследник.
Имајући у виду наведене одредбе, а под претпоставком да на конкретној непокретности нису успостављени право, државина или коришћење из члана 2. став 1. тач. 2), 3) и 8) Закона, па се порез плаћао на право својине, по смрти физичког лица − имаоца права својине (као обвезника пореза) до оглашавања његових наследника порез се плаћа на државину непокретности, а порески обвезник је лице које је држалац непокретности (независно од тога да ли ће то лице бити позвано на наслеђе и да ли ће се − ако је позвано, тог наслеђа прихватити).
Ако држалац непокретности чији је власник преминуо није познат, а с обзиром на то да се даном стицања права − као даном на који настаје пореска обавеза у случају кад је основ стицања правоснажни акт којим су оглашени наследници заоставштине сматра дан смрти оставиоца, обвезници пореза на имовину эа период од дана смрти оставиоца који је преминуо 2014. године, а у 2019. години је расправљена његова заоставштина, су лица која су оглашенањеговимнаследницима(свако у делу који је оно наследило), независно од тога да ли је основ наслеђивања тестамент или закон. У овом случају, на дан настанка пореске обавезе наследницима није од утицаја чињеница да они нису фактички користили наслеђене непокретности у периоду од смрти оставиоца до правоснажности решења којим су оглашени наследницима. Напомињемо да у моменту смрти физичког лица − обвезника пореза на имовину то лице престаје да буде носилац права и обавеза, дакле и обвезник пореза на имовину. Стога се порез на имовину не може утврђивати преминулом лицу. Сва права преминулоr физичког лица − обвезника пореза на имовину која су подобна за наслеђивање прелазе на његове наследнике, а евентуалне дугове тог лица до висине вредности наслеђене имовине, укључујући и евентуално неизмирену обавезу по основу пореза на имовину, испуњавају његови наследници у оквиру вредности наслеђене имовине.
3. Да ли је привредно друштво „А“ – купац постало обвезник пореза на имовину на непокретностима Фабрике сточне хране као дела имовине правног лица – стечајног дужника – привредног душтва ,,Б“?
(Мишљење Министарства финансија, бр. 011-00-00446/2020-04 од 19.8.2020. год.)
У захтеву наводите да је дана 13. октобра 2014. године привредно друштво ,,А“ проглашено купцем дела имовине правног лица − стечајног дужника − привредног друштва „Б“ и то Фабрике сточнехране, те је као купац потписало записник о јавном надметању и уплатило новац који је стечајни управник примио и расподелио стечајним повериоцима пре овере купопродајног уговора. Наводите да није закључен уговор о купопродаји и да стечајни суд никада није донео решење којим се привредно друштво „А“ − купац оглашава купцем дела имовине стечајног дужника па није постало власник имовине за коју је плаћена купопродајна цена.
Према одредби члана 2. став 1. Закона о порезима на имовину (,,Службени гласник РС“, бр. 26/01, 45/02 − СУС, 80/02, 80/02 − др. закон, 135/04, 61 /07, 5/09, 101/10, 24/11, 78/11, 57/12 − УС, 47/13, 68/14 − др. закон, 95/18, 99/18 − УС и 86/19, у даљем тексту: Закон), порез на имовину из члана 1. тачка 1) овог закона (у даљем тексту: порез на имовину), плаћа се на непокретности које се налазе на територији Републике Србије, и то на:
1) право својине, односно на право својине на земљишту површине преко 10 ари;
2) право закупа, односно коришћења, стана или куће за становање, конституисано у корист физичког лица; 3) право коришћења грађевинског земљишта површине преко 10 ари, у складу са законом којим се уређује правни режим грађевинског земљишта:
4) право коришћења непокретности у јавној својини од стране имаоца права коришћења, у складу са законом којим се уређује јавна својина;
5) коришћење непокретности у јавној својини од стране корисника непокретности, у складу са законом којим се уређује јавна својина;
6) државину непокретности на којој ималац права својине није познат или није одређен:
7) државину непокретности у јавној својини, без правног основа;
8) државину и коришћење непокретности по основу уговора о финансијском лизингу.
Кад на непокретности, поред права својине, постоји неко од права, односно коришћење или државина, из члана 2. став l. тач. 2) до 5) и тач. 7) и 8) овог закона, односно у случају из тачке 6) тог члана, порез на имовину плаћа се на то право, односно на коришћење или државину, а не на право својине (члан 2а став 1. Закона). Према одредби члана 4. став 1. Закона, обвезник пореза на имовину је правно и физичко лице (које води, односно које не води пословне књиге), које је на непокретности на територији Републике Србије ималац права, корисник или држалац, из члана 2. став 1. Закона на које се порез на имовину плаћа у складу са чл. 2. и 2а Закона. Статус обвезника пореза на имовину не може бити основ за стицање било ког права на непокретности (члан 4. став 7. Закона). Према одредбама члана 10. став 1. Закона, обавеза по основу пореза на имовину настаје најранијим од следећих дана: даном стицања права на које се порез на имовину плаћа у складу са чланом 2. став 1. и чланом 2а овог закона, даном успостављања државине кад се порез плаћа на државину, даном почетка коришћења, даном оспособљавања. даном издавања употребне дозволе, односно даном омогућавања коришћења имовине на други начин.
Одредбом члана 10. став 7. тачка 1) Закона прописано је да се, за сврху опорезивања порезом на имовину, даном стицања права сматра:
1) кад је основ стицања правни посао − дан закључења правног посла, осим:
(1) кад се право стиче на непокретности као будућој ствари, даном стицања права сматра се дан примопредаје, односно дан ступања у посед те непокретности;
(2) кад је основ стицања уговор о доживотном издржавању, даном стицања права сматра се дан смрти примаоца издржавања, осим кад је доживотно издржавање уговорено, и то:
− у корист више лица, тако да се својина преноси на даваоца издржавања даном смрти последњег примаоца издржавања, односно уговором одређеног примаоца издржавања, даном стицања права сматра се дан смрти лица којим се врши пренос права својине на даваоца издржавања:
− у корист трећег лица тако да својина прелази на даваоца издржавања даном смрти лица са којим је давалац издржавања закључио уговор (у даљем тексту: сауговарач), даном стицања права сматра се дан смрти сауговарача:
(3) кад је основ стицања уговор о статусној промени − дан регистрације статусне промене, у складу са законом којим се уређује регистрација. Према одредбама члана 20. Закона о основама својинско- правних односа(,,Службени лист СФРЈ“,бр. 6/80и36/90, „Службени лист СРЈ“, бр. 29/96 и „Службени гласник РС“, бр. 115/05 − др. закон, у даљем тексту: ЗООСПО), право својине стиче се по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем. Право својине стиче се и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом.
По самом закону право својине се стиче стварањем нове ствари, спајањем, мешањем, грађењем на туђем земљишту, одвајањем плодова, одржајем, стицањем својине од невласника, окупацијом и у другим случајевима одређеним законом (члан 21. ЗООСПО).
Према одредбама члана 4. ст. 1. и 2. Закона о промету непокретности („Службени гласник РС“, бр. 93/14, 121/14 и 6/15), уговор о промету непокретности закључује се у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. За посао из става 1. овог члана искључиво је надлежан јавни бележник на чијем се подручју налази непокретност која је предмет уговора. Ако се непокретности које су предмет уговора налазе на подручју више јавних бележеника, надлежан је сваки од тих јавних бележника. Уговор који није закључен на начин из ст. 1. до 3. овог члана, не производи правно дејство.
Према одредбама члана 133. став 12. Закона о стечају (,,Службени гласник РС“, бр. 104/09, 99/11 − др. закон, 71/12 − УС и 83/14), које су биле у примени до 24. децембра 2017. године, када купац исплати цену, на купца се преноси право својине на купљеној имовини без обзира на раније уписе и без терета, као и без икаквих обавеза насталих пре извршене купопродаје, укључујући и пореске обавезе и обавезе према привредним субјектима пружаоцима услуга од општег интереса које се односе на купљену имовину. Стечајни судија ће решењем констатовати да је продаја извршена и наложити по правноснажности решења одговарајућем регистру упис права својине и брисање терета насталих пре извршене продаје, односно упис других права стечених продајом.
Одредбама Правилника о утврђивању Националних стандарда за управљање стечајном масом − Национални стандард о начину и поступку уновчења имовине стечајног дужника − Национални стандард број 5. (,,Службени гласник РС“, бр. 13/10), између осталог, прописано је да стечајни управник са проглашеним купцем саставља уговор о купопродаји и након тога сачињава записник о примопредаји предмета купопродаје.
По захтеву Министарства финансија, број: 011-00- 00446/2020-04 од 15. јула 2020. године, упућеног Министарству привреде као стручном обрађивачу закона којим се уређује стечај, за давање мишљења да ли је и када купац у конкретном случају стекао право својине на непокретностима као делу имовине правног лица − стечајног дужника које су биле предмет јавне продаје, а имајући у виду одредбу члана 133. став 12. Закона о стечају и ако је купац стекао право − који акт је основ стицања права (с обзиром на то да се према закону који уређује промет непокретности, који је био у примени 13.04.2014. године, уговор о промету непокретности закључује у писаној форми, а потписи уговарача оверавају од стране суда), Министарство привреде је писмом број: 011-00-75/2020- 05 од 18. августа 2020. године, доставило изјашњење Агенције за лиценцирање стечајних управника II број: 07-1083/2020-03 од 5. августа 2020. године (у даљем тексту: Изјашњење). Према том изјашњењу: ,,За потребе продаје извршена је процена стечајног дужника у којој је као предмет процене под тачком 3) процена вредности некретнина − земљишта, вршена процена земљишта које је у државној својини Републике Србије на коме право коришћења има привредно друштво „Б“, те да је предмет процене, поред осталог, и земљиште без куће, површине 22а 08m2, које је према пописном листу КО, КП „X“ у власништву Републике Србије, као и кућа без земљиштва у власништву физичког лица „Г“ и физичког лица „В“. Стечајни управник је у продајну документацију уврстио као предмет продаје и наведену имовину која није у власништву стечајног дужника. Оглас о продаји имовине објављен је дана 12. септембра 2014. године у дневном листу „Политика“ и „Данас“, а јавно надметање је одржано 13. октобра 2014. године. На јавном надметању је учествовао само један учесник, привредно друштво „А“, који је прихватио почетну цену од 63.870.000,00 динара и понудио 63.871.000,00 динара, па је и проглашен за купца дела имовине стечајног дужника Фабрика сточне хране и исти је извршио уплату понуђеног износа. Стечајни управник је са купцем сачинио записник о примопредаји имовине дана 1. новембра 2014. године.“ Поред осталог, у изјашњењу се наводи: „Дакле, право својине
стиче се на основу правног посла − закљученог уговора који мора да буде оверен од стране овлашћеног јавног бележника, у складу са цитираним одредбама Закона о основама својинско-правних односа и Закона о промету непокретности, док је промет грађевинског земљишта посебно регулисан Законом о планирању и изградњи, као посебним законом, којим је различито регулисана ситуација када је у питању изграђено и неизграђено грађевинско земљиште, при чему изграђено грађевинско земљиште је дефинисано као земљиште на коме су изграђени објекти намењену за трајну употребу, дакле не и објекти који су привременог карактера или без одобрења за градњу. У конкретном случају стечајни управник и купац имовине
стечајног дужника нису закључили купопродајни уговор, из разлога што је јавни бележник одбио оверу уговора јер грађевинско земљиште које је било предмет купопродаје није у својини стечајног дужника и што стечајни дужник има право коришћења истог те као такво није у промету, а на катастарској парцели број „x“ КО и објекти на истој који су предмет продаје је уписано физичко лице „В“ са правом коришћења, док су два нелегална објекта, један у државини физичког лица „Г“, други у државини физичког лица „В“. Јавни бележник је обавестио стечајног управника да у овој
ситуацији и да су сачинили и оверили купопродајни уговор у складу
са нацртом који је стечајни управник доставио, купац не би могао да упише своје право у катастар непокретности за које је платио купопродајну цену, односно радило би се о ништавом уговору супротном принудно-правним прописима.
Привредни суд у Београду није донео решење којим констатује извршену продају, а што би био основ за укњижбу новог власника, управо из разлога што купопродајни уговор није закључен. Из напред изнетог произлази да продаја конкретне имовине стечајног дужника која је била заказана за 13. октобар 2014. године није спроведена с обзиром на то да није закључен и оверен купопродајни уговор између стечајног дужника као продавца и привредног друштва „А“ као купца, нити је стечајни судија донео решење којим констатује извршену продају. Стога привредно друштво „А“ нема основ за стицање права својине на конкретној имовини, па самим тим није ни постао ималац права својине на истој.“
Према томе, под претпоставком да на непокретностима конкретне Фабрике сточне хране не постоји државина и коришћење непокретности по основу уговора о финансијском лизингу, ни државина непокретности у јавној својини без правног основа, као ни право коришћења грађевинског земљишта површине преко 10 ари у складу са законом којим се уређује правни режим грађевинског земљишта, порез на имовину на те непокретности плаћа се на право својине, а порески обвезник је ималац права својине. С тим у вези, у случају кад привредно друштво „А“ није закључило уговор по основу кога стиче право својине на конкретној имовини (нити је право својине стекло по другом основу), није обвезник пореза на имовину на право својине (већ је обвезник ималац права својине). Међутим, ако на непокретности Фабрике сточне хране која је у јавној својини привредно друштво „А“ има успостављену државину без правног основа, за ту имовину обвезник је пореза на имовину по основу државине. Такође, ако је привредно друштво „А“ у државини непокретности на којој ималац права својине није познат или није одређен – обвезник је пореза по основу државине.
4. Како је исправно утврдити порез на имовину конкретног привредногдруштваиизменитипорескепријавесходночлану 40. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, с обзиром да је за 2020. годину основица пореза обрачуната сходно члану 7. став 4. Закона о порезима на имовину и то само за објекте?
(Мишљење Министарства финансија, бр. 011-00-00517/2020-04 од 27.7.2020. год.)
Из ваших навода у захтеву произлази да је конкретно привредно друштво од 2014. године подносило пореску пријаву о утврђеном порезу на имовину за једну парцелу грађевинског земљишта површине 19.120m2, али не и за објекте на тој парцели, да је претежна регистрована делатност тог привредног друштва 2120 − производња фармацеутских препарата, да је основица пореза на имовину за конкретно грађевинско земљиште обрачуната према вредности утврђеној применом корисне површине и просечне цене 1m2 грађевинског земљишта у зони према одлуци те јединице локалне самоуправе, да је надлежни орган за утврђивање пореза на имовину дошао до сазнања да на наведеном земљишту постоје објекти за обављање делатности који нису уписани у катастру непокретности за које обвезник није утврдио порез, да је обавестио привредно друштво о потреби измене пореских пријава тако да у њима треба да буде утврђен порез и за објекте, да је привредно друштво поднело „нову“ пореску пријаву само за 2020. годину − за четири објекта за обављање делатности укупне површине 1.692m2 у којој није садржан утврђен порез за припадајуће грађевинско земљиште на коме се налазе, а пореска основица је обрачуната само за објекте − према вредности у пословним књигама на последњи дан пословне године, ,,при чему је она иста за четири објекта као и у првој пријави где је пријављено само грађевинско земљиште“.
Према одредбама члана 2. став 1. Закона о порезима на имовину (,,Службени гласник РС“, бр. 26/01, 45/02 − СУС, 80/02, 80/02 − др. закон, 135/04, 61/07, 5/09, 101/10, 24/11, 78/11, 57/12 − УС, 47/13, 68/14 − др. закон, 95/18, 99/18 − УС и 86/19, у даљем тексту: Закон), порез на имовину плаћа се на непокретности које се налазе на територији Републике Србије, и то на:
1) право својине, односно на право својине на земљишту површине преко 10 ари;
2) право закупа, односно коришћења, стана или куће за становање, конституисано у корист физичког лица; 3) право коришћења грађевинског земљишта површине преко 10 ари, у складу са законом којим се уређује правни режим грађевинског земљишта;
4) право коришћења непокретности у јавној својини од стране имаоца права коришћења, у складу са законом којим се уређује јавна својина;
5) коришћење непокретности у јавној својини од стране корисника непокретности, у складу са законом којим се уређује јавна својина;
6) државину непокретности на којој ималац права својине није познат или није одређен;
7) државину непокретности у јавној својини, без правног основа;
8) државину и коришћење непокретности по основу уговора о финансијском лизингу.
Према одредби члана 4. став 1. Закона, обвезник пореза на имовину је правно и физичко лице (које води, односно које не води пословне књиге), које је на непокретности на територији Републике Србије ималац права, корисник или држалац, из члана 2. став 1. овог закона на које се порез на имовину плаћа у складу са чл. 2. и 2а овог закона.
Према одредби члана 7. став 1. Закона, основица пореза на имовинузанепокретностиобвезникакојиводипословнекњигеичију вредност у пословним књигама исказује по методу фер вредности у складу са међународним рачуноводственим стандардима (МРС), односно међународним стандардима финансијског извештавања (МСФИ) и усвојеним рачуноводственим политикама је фер вредност исказана на последњи дан пословне године обвезника у текућој години.
Према члану 7. став 2. Закона, основицу пореза на имовину пореског обвезника који непокретности у својим пословним књигама не исказује у складу са ставом 1. овог члана чини: 1) за неизграђено земљиште − вредност земљишта;
2) за остале непокретности − вредност објеката увећана за вредност припадајућег земљишта.
Вредност непокретности из става 2. овог члана порески обвезник утврђује проценом према елементима из члана 6. став 1. Закона (члан 7. став 3. Закона).
Према члану 6. став 1. Закона, вредност непокретности из члана 5. Закона утврђује се применом следећих елемената: 1) корисна површина;
2) просечна цена квадратног метра (у даљем тексту: просечна цена) одговарајућих непокретности у зони у којој се налази непокретност.
Одредбом члана 6. став 2. Закона прописано је да је корисна површина:
1) за земљиште − његова укупна површина, укључујући површину под објектом;
2) за објекат − збир подних површина између унутрашњих страна ободних зидова објекта (из које су искључене површине балкона, тераса, лођа, степеништа изван габарита објекта, неадаптираних таванских простора и простора у заједничкој недељивој својини свих власника посебних делова истог објекта, осим површине испод носећих зидова и носећих стубова који пролазе кроз објекат који су истовремено посебан и заједнички део објекта), а за објекат који нема хоризонталну подну површину или ободне зидове корисна површина је површина његове вертикалне пројекције на земљиште.
Према члану 7. став 4. Закона, изузетно од става 3. овог члана, вредност непокретности је вредност исказана у пословним књигама на последњи дан пословне године обвезника (у даљем тексту: књиговодствена вредност) у текућој години, и то за: 1) експлоатациона поља и експлоатационе објекте;
2) објекте у којима су смештени производни погони прерађивачке индустрије који се користе за обављање делатности;
3) објекте за производњу, пренос и дистрибуцију електричне енергије, осим трговине и управљања;
4) објекте за производњу гаса;
5) објекте за производњу паре, топле воде, хладног ваздуха и леда;
6) објекте за третман и одлагање отпада;
7) објекте у којима се одвијају процеси неопходни за поновну употребу материјала;
8) складишне и стоваришне објекте.
Непокретности из става 4. овог члана опредељују се према њиховој намени у складу са прописима којима се уређује класификација делатности (члан 7. став 5. Закона).
За непокретности из става 4. овог члана које обвезник у пословним књигама исказује посебно од вредности припадајућег земљишта, осим експлоатационих поља, основицу пореза на имовину чини збир књиговодствених вредности објеката и вредности припадајућих земљишта које су процењене у складу са
ставом 3. овог члана (члан 7. став 6. Закона).
Ако обвезник вредност земљишта и вредност објеката из става 4. овог члана не исказује посебно у својим пословним књигама, основица пореза на имовину за земљиште и објекат који се на њему налази, као јединствену целину, чини вредност земљишта утврђена у складу са ставом 3. овог члана увећана за грађевинску вредност објекта процењену од стране овлашћеног вештака грађевинске струке са стањем на последњи дан пословне године обвезника у текућој години (члан 7. став 7. Закона).
Према одредби члана 33. став 1. Закона, обвезник пореза на имовину који води пословне књиге порез на имовину утврђује самоопорезивањем.
Одредбом члана 33. став 2. Закона прописано је да порез на имовину утврђује решењем орган јединице локалне самоуправе на чијој територији се налази непокретност за коју се утврђује порез (у даљем тексту: надлежни орган јединице локалне самоуправе), и то: 1) обвезнику који не води пословне књиге;
2) обвезнику који води пословне књиге, у поступку контроле, ако обвезник није утврдио пореску обавезу или ју је утврдио нетачно или непотпуно.
Према одредби члана 40. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији (,,Службени гласник РС“, бр. 80/02, 84/02 − исправка, 23/03 − исправка, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 − др. закон, 62/06 − др. закон, 61/07, 20/09, 72/09 − др. закон, 53/10, 101/11, 2/12 − исправка, 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14, 112/15, 15/16, 108/16, 30/18, 95/18 и 86/19, у даљем тексту: ЗПППА), ако порески обвезник установи да пореска пријава, коју је поднео Пореској управи, садржи грешку која за последицу има погрешно утврђену висину пореске обавезе, односно пропуст друге врсте, дужан је да одмах, а најкасније до истека рока застарелости, поднесе пореску пријаву у којој су грешка или пропуст отклоњени (у даљем тексту: измењена пореска пријава).
Првобитно поднета пореска пријава не враћа се пореском обвезнику (члан 40. став 2. ЗПППА).
Поднету пореску пријаву порески обвезник може да измени највише два пута подношењем измењене пореске пријаве (члан 40. став 3. ЗПППА).
Изузетно од ст. 1. и 3. овог члана, порески обвезник не може поднети измењену пореску пријаву после покретања поступка пореске контроле за контролисани порески период, односно након доношења решења о утврђивању пореза из члана 54. став 2. тачка 2) подтачка (2) овог закона, као и након покретања радњи пореске полиције у циљу откривања пореских кривичних дела (члан 40. став 5. ЗПППА).
Према одредби члана 4. став 2. Правилника о обрасцима пореских пријава о утврђеном, односно за утврђивање пореза на имовину (,,Службени гласник РС“, бр. 93/19), измењена пореска пријава, у односу на податке у поднетој пореској пријави, садржи промењене податке и податке који остају исти.
Сходно наведеним одредбама, сматрамо следеће:
• Почев од пореза на имовину за 2014-у годину, привредно друштво је дужно да самоопорезивањем утврди порез на имовину за непокретности на територији Републике Србије за које је порески обвезник (па и у случају кад те непокретности нису уписане у катастру непокретности).
Под претпоставком да је конкретно привредно друштво у 2014-ој години и касније било обвезник пореза на имовину за грађевинско земљиште површине преко 10 ари (у захтеву наводите да је површина тог земљишта 19.120m2) и за објекте који се на њему налазе: − ако је то привредно друштво у2013.и2014.годинивредност непокретности у пословним књигама исказивало по фер вредности у складу са МРС, МСФИ и усвојеном рачуноводственом политиком, основица пореза на имовину за 2014. годину је фер вредност тих непокретности (објеката са припадајућим земљиштем) исказана на последњи дан пословне године обвезника у 2013. години; на исти начин утврђује основицу за 2015. и наредне године, под условом да вредност непокретности у пословним књигама исказује по фер вредности у складу са МРС, МСФИ и усвојеном рачуноводственом политиком;
− ако конкретно привредно друштво вредност непокретности у пословним књигама не исказује по фер вредности у складу са МРС, МСФИ и усвојеном рачуноводственом политиком, почев од пореза за 2014. годину основица пореза на имовину је збир вредности земљишта и објеката који се на њему или под њим налазе (ако је у конкретном случају реч о четири објекта − основицу чини збир вредности земљишта и вредности сваког од четири објекта). Вредност земљишта чини производ његове корисне (укупне) површине исказане у квадратним метрима и просечне цене квадратног метра грађевинског земљишта у истој зони, према акту јединице локалне самоуправе који је објављен до 30. новембра године која претходи години за коју се утврђује порез на имовину. Вредност сваког објекта чини производ његове корисне површине исказане у квадратним метрима и просечне цене Пословних зграда и других (надземних и подземних) грађевинских објеката који служе за обављање делатности, у истој зони, према акту јединице локалне самоуправе који је објављен до 30. новембра године која претходи години за коју се утврђује порез на имовину. Изузетно, ако је реч о објектима из члана 7. став 4. Закона, вредност тих објеката која се (са вредношћу припадајућег земљишта) укључује у пореску основицу чини њихова књиговодствена вредност исказана у пословним књигама на последњи дан пословне године обвезника у години која претходи години за коју се утврђује порез на имовину − под условом да је вредност тих објеката у пословним књигама обвезника исказана одвојено од вредности припадајућег земљишта. Ако вредност тих објеката у пословним књигама обвезника није исказана посебно од вредности припадајућег земљишта, основица пореза на имовину за земљиште и објекте који се на њему налазе, као јединствену целину, чини вредност земљишта утврђена на наведени начин (применом елемената корисне површине и просечне цене квадратног метра грађевинског земљишта у зони) увећана за грађевинску вредност објеката процењену од стране овлашћеног вештака грађевинске струке са стањем на последњи дан пословне године обвезника у години која претходи години за коју се утврђује порез на имовину.
• Ако је обвезник погрешно утврдио порез само за грађевинско земљиште, али не и за објекте који се на њему налазе иако је обвезник пореза на имовину и за те објекте, или ако установи да је погрешно утврдио висину пореске обавезе, односно да поднета пријава садржи пропуст друге врсте, дужан је да одмах, а најкасније до истека рока застарелости, поднесе измењену пореску пријаву у којој су грешка или пропуст отклоњени. Измењена пореска пријава, у односу на податке у поднетој пореској пријави, садржи промењене податке и податке који остају исти. Примера ради, ако је обвезник погрешно утврдио порез само за грађевинско земљиште али је пропустио да утврди порез и за објекте који се на том земљишту налазе за које је такође порески обвезник, у измењеној пореској пријави утврђује порез и за објекте и за земљиште (иако је за то земљиште већ утврдио порез). У конкретном случају, измењена пореска пријава, у односу на податке у поднетој пореској пријави, садржи промењене податке (тј. податке о утврђеном порезу за објекте) и податке који остају исти (тј. податке о утврђеном порезу за земљиште). • Јединица локалне самоуправе − орган надлежан за утврђивање пореза на имовину овлашћен је да у поступку контроле решењем утврди пореску обавезу обвезнику који води пословне књиге који је пореску обавезу утврдио нетачно (на пример, на погрешну пореску основицу) или непотпуно (на пример, ако је утврдио порез само за земљиште, или само за објекте, иако је требало да порез утврди и за земљиште и за објекте; ако је утврдио порез на погрешну пореску основицу ...).
Порез се утврђује за све календарске године за које право на утврђивање пореза није застарело. У поступку утврђивања пореза за објекте, тај орган цени и да ли су објекти за које се утврђује порез − објекти из члана 7. став 4. Закона (за које под прописаним условима основицу чини књиговодствена вредност у пословним књигама на последњи дан пословне године обвезника) или не. Примера ради, објекат који се користи за административне послове привредног друштва није објекат из члана 7. став 4. Закона. Такође, објекат − производни погон прерађивачке индустрије који се не користи за обављање те делатности није објекат из члана 7. став 4. Закона. Послепокретањапоступкапорескеконтролезаконтролисани порески период порески обвезник не може поднети измењену пореску пријаву.

 

ИЗБЕГАВАЊЕ ДВОСТРУКОГ ОПОРЕЗИВАЊА

 

1. Порески третман накнаде коју резидентно правно лице исплаћује прокуристи − физичком лицу које је порески резидент Републике Словеније и, с тим у вези, обавезе плаћања доприноса за обавезно социјално осигурање (Мишљење Министарства финансија, бр. 430-00-218/2019-04 од 25.8.2020. год.) I Са становишта опорезивања прихода физичких лица, сагласно одредби члана 8. став 1. Закона о порезу на доходак грађана (,,Службени гласник РС“, бр. 24/01, 80/02, 80/02 − др. закон, 135/04, 62/06, 65/06 − исправка, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11 − УС, 93/12, 114/12 − УС, 47/13, 48/13 − исправка, 108/13, 57/14, 68/14 − др. закон, 112/15, 95/18 и 86/19, у даљем тексту: ЗПДГ), обвезник пореза на доходак грађана је и физичко лице које није резидент за доходак остварен на територији Републике Србије. Одредбом члана 85. став 1. тачка 16) ЗПДГ прописано је да се осталим приходима, у смислу овог закона, сматрају и други приходи који по својој природи чине доходак физичког лица, а нарочито сви други приходи који нису опорезовани по другом основу или нису изузети од опорезивања или ослобођени плаћања пореза по овом закону. Обвезник пореза на друге приходе је физичко лице које оствари приходе из става 1. овог члана (члан 85. став 2. ЗПДГ). Основицу пореза на други приход чини опорезиви приход као разлика између бруто прихода и нормираних трошкова у висини од 20%, сагласно одредби члана 85. став 3. ЗПДГ. Стопа пореза на остале приходе износи 20% (члан 86. став 1. ЗПДГ). Одредбом члана 99. став 1. тачка 9) ЗПДГ прописано је да се по одбитку од сваког појединачно оствареног прихода утврђују и плаћају порези на остале приходе, ако је исплатилац прихода правно лице, предузетник или предузетник паушалац. Према члану 101. ЗПДГ, порез по одбитку из члана 99. овог закона, за сваког обвезника и за сваки појединачно исплаћени приход, исплатилац обрачунава, обуставља и уплаћује на прописани јединствени рачун у моменту исплате прихода, у складу са прописима који важе на дан исплате прихода, осим ако овим законом није друкчије прописано. II Између Савета министара Србије и Црне Горе и Владе Републике Словеније закључен је Уговор о избегавању двоструког опорезивања у односу на порезе на доходак и на имовину, са Протоколом („Службени лист СЦГ − Међународни уговори“, бр. 7/03, у даљем тексту: Уговор) који се примењује од првог јануара 2004. године. Уговор производи правно дејство и у билатералним економским односима између Републике Србије и Републике Словеније. Напомињемо да Устав Републике Србије (,,Службени гласник РС“, бр. 98/06) у члану 16. (поред осталог) предвиђа да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују. Члан 14. (Самосталне личне делатности) Уговора прописује: „1. Доходак који оствари физичко лице, резидент државе уговорнице (у конкретном случају, резидент Словеније) од професионалних делатности или од других самосталних делатности опорезује се само у тој држави (у конкретном случају, Словенији) осим ако за обављање својих делатности има сталну базу коју редовно користи у другој држави уговорници (у конкретном случају, Србији). У том случају, само део дохотка који се приписује тој сталној бази опорезује се у тој другој држави уговорници (у конкретном случају, Србији). 2. Израз „професионалне делатности“ посебно обухвата самосталне научне, књижевне, уметничке, образовне или наставне делатности, као и самосталне делатности лекара, адвоката, инжењера, архитеката, стоматолога и рачуновођа.“ Напомињемо да обављање самосталних личних делатности искључује обављање индустријских и комерцијалних делатности, као и обављање професионалних делатности по основу радног односа (нпр. лекара који ради као медицинско особље у фабрици) који су регулисани другим члановима Уговора. У складу са теоријом и праксом међународног пореског права, а за потребе примене уговора о избегавању двоструког опорезивања, реч је, дакле, о делатностима физичких лица која исте, ради остваривања дохотка, обављају за свој рачун, што подразумева сношење ризика потенцијалних губитака насталих приликом обављања делатности. Значење израза „самосталне личне делатности“ ближе је објашњено навођењем (у члану 14. став 2. Уговора) низа најчешћих примера тзв. „либералних професија“. Набрајање има искључиво карактер објашњења и ни у ком случају није коначно.Могућетешкоће које, у примени уговора о избегавању двоструког опорезивања, у посебним случајевима, могу настати у погледу усаглашавања ставова да ли нека делатност има карактер „самосталне личне делатности“ у смислу Уговора, решавају се у поступку заједничког договарања (из члана 26. Уговора) између надлежних органа држава уговорница. Када је реч о критеријуму „сталне базе“, као услову да се приходи лица која обављају самосталне личне делатности опорезују у држави извора (у конкретном случају, у Републици Србији) указујемо да, у складу са међународном праксом, приликом закључивања, тумачења и примене уговора о избегавању двоструког опорезивања није уобичајено да се, у овом члану уговора, прецизно дефинише значење израза „стална база“, али се, у пракси, под њом подразумева центар активности сталног или трајног карактера (минимум шест месеци) који резидент државе уговорнице (у конкретном случају, физичко лице − резидент Словеније) има у другој држави уговорници (у конкретном случају, у Републици Србији) за обављање самосталних личних делатности. С обзиром на изнето, као и на основу навода из вашег дописа (физичко лице у Републици Србији нема сталну базу), према нашем мишљењу, право опорезивања накнаде коју резидентно правно лице исплаћује нерезидентном физичком лицу за (у конкретном случају, обављање послова прокуристе) има само Словенија. Међутим, како је у члану 1. Уговора, изричито, наведено да се исти примењује на лица која су резиденти једне или обе државе уговорнице указујемо да је, пре примене напред наведеног решења из члана 14. (Самосталне личне делатности) став 1. Уговора (опорезивања накнаде која се исплаћује прокуристи) само у Словенији (што је посебна погодност предвиђена цитираном одредбом члана 14. став 1. Уговора), неопходно да односно физичко лице из Словеније исплатиоцу прихода из Републике Србије приложи валидну потврду о резидентности своје матичне државе резидентности (у конкретном случају, Словеније) потписану и оверену од стране надлежних органа Словеније (на основу члана 3. − Опште дефиниције, став 1. тачка 10) Уговора, то је Министарство финансија или његов овлашћени представник). Статус резидента државе са којом је закључен уговор о избегавањудвострукогопорезивања,сходно члану члану159а став1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији (,,Службени гласник РС“, бр. 80/02, 84/02 − исправка, 23/03 − исправка, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 − др. закон, 62/06 − др. закон, 61/07, 20/09, 72/09 − др. закон, 53/10, 101/11, 2/12 − исправка, 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14, 91/15 − аутентично тумачење, 112/15, 15/16, 108/16, 30/18, 95/18 и 86/19, у даљем тексту: ЗПППА), нерезидент доказује потврдом о резидентности овереном од надлежног органа друге државе уговорниuе чији је резидент и то на посебном обрасцу или овереном преводу потврде на обрасцу који прописује надлежни орган државе са којом је закључен уговор о избегавању двоструког опорезивања (у конкретном случају, на обрасцу који прописују надлежни органи Словеније). Сагласно начелу фактицитета (сходно члану 9. ЗПППА), Пореска управа, у сваком конкретном случају, утврђује чињенице (у конкретном случају, постојање сталне базе у Републици Србији, валидност потврде о резидентности, и др.) које су од значаја за опредељење пореског третмана прихода које оствари порески обвезник. Уколико нису испуњени напред наведени услови из Уговора и ЗПППА, примениће се одговарајуће одредбе ЗПДГ које предвиђају опорезивање односног прихода физичког лица у Републици Србији. Како се у вези са плаћањем доприноса за обавезно социјално осигурање као претходно поставља питање да ли је физичко лице осигураник према одредбама закона и билатералних међународних уговора у области социјалног осигурања, давање одговора о примени наведених прописа је у надлежности Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Министарства здравља.